Уставни суд донео је решење Уз.134/2019 од 08.12.2020.године којим се покреће поступак за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредбе чл.262.ст.2.Законика о кривичном поступку (Службени Гласник РС бр.72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) у делу који гласи: „Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из ст.1. овог члана”

Адвокатска комора Београда поднела је иницијативу за оцену уставности сматрајући да је одредба чл.262.ст.2.ЗКП је у колизији са одредбом чл.265 који прописује да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, одредбом чл.461 ст.1 ЗКП која уређује достављање другостепене пресуде странкама и одредбом чл. 224 ст. 3 ЗКП којом се регулише да рокови почињу да теку након достављања одлуке странци. АК Беогрдаа сматра да је правилно да се рок од једне године, рачуна од дана достављања одлуке странкама, а не од дана када је наступила формална правноснажност пресуде. Ово је нарочито значајно, ради избегавања могућих негативних последица које овакво рачунање рокова може произвести.

Поставља се питања на који начин и када окривљени и бранилац могу сазнати садржај одлуке другостепеног суда ако се другостепена одлука не саопштава јавно тога дана када се одржавала седница, већ се преко првостепеног суда доставља странкама у писаној форми. Прописивањем рокова који зависе од ефикасности поступања државних органа доводи се у питање остварење права на накнаду трошкова и повређује се право на правично суђење.

Према судској пракси Европског суда за људска права, оправдано да се и у грађанским и кривичним предметима утврди разуман рок и процесни услови за покретање поступка, као, например, услов да се захтев мора упутити надлежном суду („Golub против Украјине”). Ситуације када подносилац закасни са упућивањем захтева суду или са подношењем жалбе не могу се сматрати повредом члана 6. став 1 („Stabingz против Уједнињеног краљевства”), сем уколико надлежни орган није узео у обзир оправдане разлоге такве доцње. Суд је сматрао да су такви оправдани разлози, на пример, када лице није било у могућности да уложи жалбу на одлуку нижег суда, зато што није добио судску пресуду, иако је покушавао да утврди садржај пресуде како би на њу могао да уложи жалбу („Hadjanstassiou против Грчке”).

Прописујући рок из чл.262.ЗКП од дана правноснажности пресуде, а не од дана њеног достављања окривљеном и његовом браниоцу, законодавац се није придржавао чл.18.ст.2 и чл.20.ст.1 Устава, јер је право на приступ суду учинио непредвидим и препустио га фактички вољи Суда, у зависности од његове ефикасности у изради и достављању правноснажне пресуде. Законодавац је на овај начин утицао на суштину права на приступ Суду, као саставном делу права на правично суђење из Члана 32 став 1 Устава Републике Србије и Члана 6 Европске Конвенције за заштиту људских права.