Циљ измене Устава у делу који се односи на правосуђе јесте успостављање система у којем ће све судије и јавне тужиоце бирати и разрешавати једно тело од десет људи. Имајући у виду чињенице да у Србији не постоје јасни и упоредиви критеријуми за избор и каријерно напредовање носилаца правосудних функција и да се у оквиру ових тела одлучује у поступку који није транспарентан не требамо бити видовити да би предвидели велику моћ ових десет људи, од којих ће у правосуђу све почињати и са којима ће се у правосуђу све завршавати. Суштина сукоба око измена устава свела се на питање ко ће остварити пресудан утицај на састав ових тела, а самим тим и на одлуке које ова тела буду доносила у будућем периоду.

Адвокатура је као самостална и независна професија једина у позицији да аргументе обе «сукобљене стране» сагледа из перспективе остваривања права и слобода грађана. Из те перспективе намеће се закључак да не треба прихватити «систем десет свемогућих људи» јер је за правну сигурност грађана погубно да десет људи у оквиру правосуђа имају толику моћ. Како је у природи човековој да моћ злоупотребљава за остварење приватних интереса, реално је очекивати да би се њихов утицај рефлектовао и на исходе судских поступака који ће опет зависити од приватних контаката са онима који суде, који туже или који заступају.

Адвокатура нема обавезу да приликом заузимању својих ставова полази од ставова Венецијанске комисије који треба да представљају само путоказ за дефисања нормативних решења. Нажалост, ове препоруке су схваћене као обавеза тако да смо доведени у ситуацију да пресликавамо туђе ставове уместо да заузмемо своје. Полазећи од Платформе Управног одбора АК Србије поводом започетог процеса измена Устава РС од 30.10.2017. АК Београда је дефинисала ставове поводом амандмана Министарства правде на Устав Републике Србије.

1. Као прво, сматрамо да је позитивно што се предложеним уставним амандманима не дира у члан 67.ст.2.Устава РС који гарантује право грађана на правну помоћ коју пружа адвокатура. Код оцене достигнутог нивоа грађанских права од суштинског је значаја начин на који се неко право остварује. Устав гарантује право на правну помоћ одређеног квалитета који се огледа у стручности пружалаца правне помоћи и њиховој одговорности за последице неодговарајуће правне помоћи. Свако проширење круга пружалаца правне помоћи умањило би достигнути ниво људских права и представљало би повреду чл.20.ст.2. Устава РС.

2. Као друго, владавину права није могуће остварити без учешћа адвокатуре чија је улога да штити права грађана у оквиру правосуђа. Сматрамо да адвокатура представља део правосуђа у функционалном смислу и да Устав треба да предвиди одредбу која дефинише и адвокатуру: „Адвокатура као део правосуђа је самостална и независна служба пружања правне помоћи која се уређује законом”. Оваква одредба подвукла би суштинску разлику између адвокатуре и услуга на тржишту, након чега би у преговорима о приступању ЕУ адвокатура као професија морала бити сврстана у поглавље 23 где и припада.

3. Као треће, сматрамо да искључивање представника адвокатуре из састава ВСС-а и ДВТ-а представља погрешан корак и да у саставу ВСС-а и ДВТ-а треба да буду представници адвокатуре које неће бирати Народна скупштина, јер адвокатура кao самостална и независна служба треба сама да одређује представнике адвокатуре у свим државним телима.

4. Као четврто, сматрамо да је позитивно што се предложеним амандманима укида именовање судија на „пробни период” од три године, које је представљало изузетак од сталности судијске функције и објективну препреку судској независности.

5. Као пето, избор судија и јавних тужилаца треба да буде у надлежности Народне скупштине, под условом да су испуњене све претпоставке сталности правосудних функција. За разлику од ВСС и ДВТ на чијим седницама се могу „провући” различита кадровска решења „у тишини и без сведока” из реда адвокатуре и професуре чији представници након уставних измена неће учествовати у раду ових тела, Народна скупштина је место не којем је могуће критички изнети разлоге за и против нечијег избора, у ком случају и предлагачи спорних кандидата морају рачунати са јавном расправом која компромитује не само кандидата лично већ и оног ко га предлаже. Због тога сматрамо да је једино исправно решење избор од стране Народне скупштине чији променљив састав дестимулише дугорочну контролу над избором и радом носилаца правосудних функција, под условом да је сталност функција загарантована

6. Као шесто, сматрамо да након избора у Народној скупштини, даље каријерно напредовања и разрешење судија и тужилаца треба да зависи искључиво од одлука ВСС-а и ДВТ-а, као и да буде уређено јасним правилима и засновано на упоредивим критеријумима, како би успоставили систем у којем каријерно напредовање носилаца правосудних функција зависи искључиво од резултата њиховог рада, али и систем професионалне одговорности носилаца правосудних функција за резултате њиховог рада.

7. Као седмо, сматрамо да је позитивно што су предложеним амандманима из састава ВСС искључени представници законодавне и извршне власти, а из састава ДВТ представник законодавне власти, чиме се унапређује самосталност и независност у раду ових тела

8. Као осмо, сматрамо да већину у ВСС и ДВТ треба да имају представници судијске и тужилачке професије који су изабрани од својих колега.

9. Као девето, посебна обука на инсититуцији за обуку у правосуђу не треба да буде обавезан услов за први избор на судијску или тужилачку функцију, јер се тиме отежава приступ правосудним функцијама из адвокатуре. Очекујемо да ће овакво решење додатно ојачати постојеће баријере између правосудних професија и да ће допринети непотизму и интерном протекционизму у поступку избора носилаца правосудних функција.

10. Као десето, сматрамо да је питање уједначавања судске праксе од суштинског значаја за обезбеђење правне сигурности и начела једнакости грађана пред законом. Ово питање је „рак рана српског правосуђа” за које ниједна реформа правосуђа није нашла решење, тако да је опште незадовољство грађана Србије неједнаким поступањем судова и тужилаштва. Сматрамо да у правном поретку морају бити успоставњени јасни и делотворни механизми који ће обезбедити да судови у једнаким случајевима доносе једнаке одлуке.

СТАВ АК БЕОГРАДА ПОВОДОМ НАЈАВЉЕНИХ УСТАВНИХ ПРОМЕНА